ALEKSANDRA PRIJOVIĆ: Trpela sam uvrede koje su me ubadale kao mačem (FOTO)

ŠERUJ / ?

Dok uživa u popularnosti koja joj se desila preko noći, mlada muzička zvezda seća se gorkog iskustva iz detinjstva kada je sa svojom samohranom majkom nakon razvoda roditelja često trpela poniženja okoline…

Pevačica Aleksandra Prijović može da se pohvali kako je sa samo dvadeset dve godine postigla mnogo u životu. Ima uspešnu karijeru, svoj stan, ličnog vozača, ali i ono što je njoj najvažnije – ljubav svog dečka Filipa Živojinovića. Međutim, njen život nije uvek bio ružičast. Aleksandra je od malih nogu želela da ima porodicu na okupu. Njeni roditelji Borka Mihajlović i Nedeljko Prijović razveli su se kada je imala samo tri godine. I to nije sve. Zvezda Granda prvi put za Glossy priča o poniženju koje je kao mala doživela u školi samo zato što je govorila o svojoj želji da bude pevačica.

Da život nije bajka shvatila sam dok sam bila mala. Mama i tata bili su u velikoj ljubavi koja se, nažalost, ugasila tri godine nakon mog rođenja. Razveli su se i ostala sam da živim sa majkom i dekom u Belom Manastiru u Hrvatskoj. Tata je ostao u Srbiji sa svojim roditeljima, bakom Bosom i deka Đurom, koji su mi mnogo nedostajali. Uvek kada bih odlazila kod tate, oni bi me čekali na granici i vodili pravo u šoping. Radili su za male plate, ali želeli su da mi ispune sve želje – počinje Aleksandra i dodaje:

– Bila sam mala da bih shvatala težinu razlaza svojih roditelja, ali sećam se da sam se pitala: “Zašto tata nije uvek s nama”. Odrasla sam sa samohranom majkom koja se lavovski borila za nas, a mislim da bi sve bilo drugačije da su ona i tata ostali zajedno. Nažalost, bilo je teških situacija, često su se svađali i zato su odlučili da se rastanu. Nekad pomislim da je bolje što nisu zajedno nego da sam svakodnevno prisustvovala neprijatnim scenama. Deca to obično teško podnesu, ali sve bih dala da je njihova sudbina bila drugačija. Jer, nema ništa lepše od toga kada je porodica na okupu” priča pevačica kojoj je teško padalo i to što je praznike provodila rastrzana između oca s jedne strane i majke s druge.

“Najteže mi je bilo kada dođu novogodišnji i božićni praznici. Svi drugari bili su sa svojim roditeljima, ali ne i ja. Čas sam bila kod mame, pa kod tate, a želela sam da budemo zajedno. To mi je uvek bila boljka. Ne bih da zvučim patetično, ali znam da su mnoge porodice doživele slične situacije. Imala sam ljubav voljenih, ali vremenom sam shvatila kako moramo da budemo razdvojeni. Kao mala nisam uspevala da budem s obe porodice, što sada kada sam odrasla lakše kombinujem”, opisuje pevačica.

Kao mala Aleksandra je doživela poniženje netipično za decu tog uzrasta koje pamti i dan-danas.

“Okruženje u kom sam živela bilo je nemilosrdno prema meni, ali i mojoj majci. Vređali su nas i ponižavali bez ikakvog razloga. Stalno su nam govorili grube reči koje su me povređivale. Tako je bilo i u školi. Deca su mi govorila da sam ovakva ili onakva. Bila sam mala i to me je baš bolelo. Svi su se međusobno družili, samo sam ja imala jednu drugaricu. Reči koje su mi upućivali jedino su mogli da čuju od svojih roditelja, a ja sam se uvek pitala zbog čega je to tako kada im ništa nažao nisam uradila. Želela sam da budem kao oni, da se lepo igramo i družimo. Nažalost, tek kad sam postigla nešto u životu, setili su se da postojim. Naravno, ne zameram im, sve razumem, ali nije bilo prijatno ni meni ni mojoj majci. I ona je na svojoj koži mnogo puta čula uvrede upućene na svoj račun koje su je probadale kao mačem. Svima je izlazila u susret i pomagala koliko je mogla. Za svakog je imala lepu reč, a ljudi su je ogovarali iza leđa. Milion puta sam bila prisutna kada su je povređivali. Poučena tim iskustvom i meni je često govorila kako ću i ja doživeti da jednog dana o meni loše pričaju, ali da u tim situacijama samo okrenem glavu na drugu stranu i pravim se da ih ne primećujem jer će me ta zloba samo povrediti”, kaže ona.

Ipak, Aleksandra je sve to prebrodila zahvaljujući porodici.

– Bez njih ništa ne bih uspela u životu. Mama, tata, baka i deke uvek su mi govorili kako je u životu najvažnije da budem dobar čovek. Majka je čak zbog mene prestala da peva. Kada sam krenula na takmičenje za Zvezde Granda, ona bi otkazala svoj posao da bi mene vozila za Beograd. Gazda lokala u kojem je pevala često ju je pitao da li hoće da bude vozač ili pevačica. Mama nije želela da me napusti, pokupila je svoje stvari, ostavila posao i posvetila se mom takmičenju. Othranila me je, pomogla mi u životu i sve je uradila kako meni i dedi ništa ne bi falilo. Sećam se kako sam pričala da ću jednog dana napraviti nešto u životu, a mama mi je verovala. Kad bi se desilo da iz nekog razloga posustanem i padnem, ona bi me samo pomilovala po glavi i rekla: “Jao, kad ja postanem zvezda”. To mi je davalo vetar u leđa. Na svemu sam joj zahvalna. Naravno, i tatu volim najviše na svetu. On mi je oduvek bio velika podrška, kao i baka i deka”, kaže pevačica.

Ali, pored njenih roditelja ona i od porodice svog dečka Filipa ima veliku podršku.

– Oni su predivni ljudi, super se slažemo i mnogo ih volim. Kada svojoj majci pred nastup pošaljem fotografije kako sam se obukla, obavezno pošaljem i Filipovoj mami Zorici jer volim da čujem i njeno mišljenje. Filipova sestra Iva, kao i braća Mario, Viktor i Stefan, zaista su super i baš se lepo slažemo. S druge strane, Boba je sjajan čovek, uvek me pohvali i kaže da samo tako nastavim. Sa Brenom takođe imam odličan odnos i drago mi je da funkcionišemo kao velika porodica”, zaključuje Aleksandra.




Izvor: Kurir.rs

FOTO: ANDREJA DAMNJANOVIĆ

Comments

comments